Иако је публика највише позната са Кејмахом као фотографом који ради са црно-белим аналогним сликама, ова изложба је била испуњена различитим, често сасвим различитим техникама и жанровима. Руски уметници често се издвајају патетичним радовима и драматичним погледом на свет, и у томе нешто подсећа Кејма на његове руске колеге, али само у његовим радовима нема вечног тамног подтекста, мрака и безнаде. Тешко је рећи да ли је то добро или лоше, јер уметност нема за циљ само да забавља, али Кејмахови радови су врло животрадостни и оптимистични, чак и када говори о смрти, одвојењу и истој безнади. Он констатује и фиксира, али као да не сматра да то треба да смета.
Сигурно, постоје пројекти где је врло озбиљан и нема ироничних подтекстова, као што су серије «Closeness» (Близина), «Blur» (Замућеност) или «Facing Death» (Сусрет са смрти). Али и у њима постоји врло свесна, зрела аналитичка приступ.
Вративши се на тему различитих техника, вредно је напоменути да је на изложби све постављено тако логично да нема никакве дисонанце између огромних цифрових снимака на пластици и малих тинтапа (тип фотографије) Немачки фаст фуд на јахти у Србији.
Лично, ценио сам комбинацију серија «Blur» и «Closeness». Визуализација несвесног кретања ока, фокусирање и дубока пажња каузалности вида, у целости, једнозначно може се сматрати потписом уметника.
Весна Димитријевић
